RAZGOVOR S POVODOM: ĐORĐE BARALIĆ

ŠTA MISLITE O?

NI: Šta Vas je zainteresovalo i nadahnulo za nauku?

Đorđe Baralić: Od malena sam pokazivao afinitet prema matematici i nauci uopšte. Presudan korak za moj put ka matematici su bili polazak u Matematičku radionicu mladih i susret sa profesorom Zoranom Vasiljevićem Gukijem u mom rodnom Kragujevcu. Kada sam pre 18 godina napravio prve ozbiljnije uspehe na matematičkim takmičenjima, za mene više nije postajala dilema o mom životnom opredeljenju. Posle studija sam se prvi put susreo sa ozbiljnim istraživačkim radom. Kod matematičara postoji strast u radu i snažna unutrašnja motivacija koja mislim da dolazi iz toga što nas je problem koji razmatramo nadahnuo svojom lepotom. U tom smislu, raditi matematiku izaziva sličan osećaj kao i uživanje u umetnosti. Dakle, to je naša unutrašnja potreba.

NI: Da li Vam je rad nekog naučnika/istraživača bio inspiracija za Vaš naučno-istraživački rad?

Đorđe Baralić: Polje mog naučnog rada je torusna topologija i prvi sam koji je odbranio doktorat iz ove oblasti na univerzitetu sa sedištem na Balkanu (Univerzitet u Beogradu).  Bio sam nadahnut mini-kursom koji je održao prof. Viktor Matvejevič Buhštaber, akademik Ruske akademije nauka u Beogradu 2009. Bio sam fasciniran lepotom ove discipline koja uvezuje nekoliko važnih disciplina: algebarsku topologiju, kombinatoriku, geometriju i homološku i komutativnu algebru. Posle ove posete, u Beogradu je održan Seminar KGTA (Kombinatorika, Geometrija, Topologija, Algebra), kurs po njegovoj knjizi o torusnoj topologiji koju je objavio sa svojim učenikom prof. Tarasom Panovim. Izuzetno sam srećan da sam imao čast da u Singapuru 2015. na svečanoj večeri prilikom učešća na jednoj konferenciji sedim između njih dvojice. Pored toga, izuzetna čast mi je bila  to što sam 2018. bio pozvan na konferenciju povodom 75. rođendana prof. Buhštabera.

Svakako, moram da kažem da su moje kolege, istraživači iz Beograda moja svakodnevna inspiracija i podrška za rad. Zaista, divno je imati za prijatelje i saradnike: prof. Radeta Živaljevića (mentor doktorske disertacije), prof. Zorana Petrića, prof. Vladimira Grujića, prof. Jelenu Grbić (Univerzitet Sauthempton, Engleska), prof. Pavla Blagojevića, prof. Aleksandra Vučića i ostale kolege sa Matematičkog instituta SANU gde već 11 godina radim.

NI: Kako zainteresovati mlade u BiH za nauku i istraživanje?

Đorđe Baralić: Bosna i Hercegovina je oduvek bila rasadnik talentovanih i kreativnih ljudi u nauci i umetnosti. Izuzetno sam srećan što mogu da se pohvalim da moja jedina dva doktoranda dolaze iz ove zemlje. To su Marina Milićević, FPM Trebinje i Edin Liđan, Pedagoški fakultet u Bihaću. Mladi u BiH kao i u ostalim zemljama bivše Jugoslavije se suočavaju sa istim problemima kao što su neprepoznavanje perspektive budućnosti na ovim prostorima, nedostatak materijalnih sredstava i protekcija ljudi iza kojih ne stoji rad. Dodatno, mladi u BiH imaju problem naučne izolovanosti i nedostupnost informacija o mogućnostima koji im se nude kroz razne programe u inostranstvu. Teško je dati odgovor kako ove problema koje već dugo traju rešiti, ali bi svakako od pomoći bilo propagiranje naučnog poziva kroz medije, obaveštavanje o konkursima, posebno letnjim i zimskim školama, snažnija saradnja i povezivanje sa kolegama iz susednih država (sa kojima je još jedna važna spona nepostojanje jezičke barijere i bliskost obrazovnog sistema) i prepoznavanje političkih i univerzitetskih organa, da su nauka i istraživanje ono sa čim obezbuđejemo svaku vrstu napretka i tražimo odgovore na globalne izazove  u ovom veku.

NI: Na šta ste najviše ponosni u svom radu?

Đorđe Baralić: Kad pogledam, mogu ponosno da kažem da sam u matematici barem 20 godina od svojih 33 godine života. Teško je da izdvojim nešto posebno između nekoliko lepih rezultata i dokaza koje sam u njima uradio, saradnje sa kolegama sa svih strana sveta i mnogih konferencija. Možda da za ovu priliku izdvojim da sam dva puta učestovao na Hajdelberg Laureat Forumu (2013. i 2019.) koji se održava svake godine u Nemačkoj na kojoj su predavači dobitnici Abelove nagrade, Fildsove medalje, Turingove nagrade i Nevalinine nagrade (najvažnija priznanja u oblasti matematike i računarstva), a učesnici su 200 mladih istraživača iz celog sveta koji bivaju odabrani kroz jednu ozbiljnu selekciju među 2000 kandidata.

Veliki ponos predstavljaju moji učenici. Ja sam od 2008. godine profesor u Matematičkoj gimnaziji u kojoj se školuju najbolji učenici iz Srbije, ali i učenici iz BiH, Crne Gore i Hrvatske. Učenici iz moje prve generacije su već neki i na doktoratima. Sa mnogima od njih danas sam prijatelji i kolega, a najlepša strana ovog posla je to što kroz davanje novim generacijama vraćate dug svojim učiteljima i što se kroz posvećivanje drugima i sami izgrađujete u bolju osobu, a ono što uložite u učenike vam se višestruko vraća kroz njihovo uspehe i postignuća. To je najplemenitiji način da služite nauci i svojoj zajednici.

NI: Anegdota iz profesionalnog života?

Đorđe Baralić: Kada radite i u nastavi, sa đacima i njihovim biserima neminovno imate anegdote svaki dan. One su ipak zanimljive samo matematičarima, a mi smo zajednica koja ima karakteristiku da je posebna i rekli bi neki čudna drugim ljudima. Podeliću ovom priliku jednu koja se dogodila u Brazilu, a opet je indirektno vezana za Ratka Dardu, mladog matematičara koji je rodom iz BiH. Vozeći se u taksiju u sedmomilionskom gradu Rio de Žaneiru, taksista me je pitao odakle sam i šta radim. Odgovorio sam da sam iz Srbije i da sam na svetskom kongresu matematičara, a on mi je rekao da je pre nedelju dana vozio matematičara iz Srbije. Kolika je verovatnoća za tako nešto? Jako mala, i ja sam pitao kako se zove, on je rekao Ratko i nešto čudno. Da nije Ratko Darda, upitah?!  Jeste, potvrdio je taksista. Onda sam počao da mu objašnjavam da je Ratko bio odličan takmičar BiH ekipe, da je Srbin, ali da nije živeo u Srbiji, da je sada na studijama u Evropi… On je potvrđivao, zbunjen mojim objašnjenjem političke geografije Balkana i očigledno sa namerom da me zapričava kako bi zadržao kusur koji nije bio mali. Na njegovu konstataciju kako je svet jako mali, odgovorio sam da nije, negó su matematičari veliki i da bih voleo da dobijem svoj kusur natrag, našta se on nasmejao i vratio kusur, rekavši da su ljudi sa Balkana ne samo pametni već i veoma duhoviti.

NI: Šta izdvajate kao najbolje/najvažnije u vezi Vašeg posla?

Đorđe Baralić: Pored činjenice da sam privilegovan da radim ono što volim, to su putovanja i prijatelji koje sam stekao zahvaljujući matematici. Kroz sve to se osećam građaninom sveta, a lepo je znati da na mnogim drugim krajevima sveta živi neko sa kim ste bliski prijatelj. Na ovaj način se uči i o sebi i o drugima, o kulturama, civilizacijama i načinima života. Ako mogu da se pohvalim, preko matematike sam posetio 42 zemlje sveta, a neke od njih po nekoliko puta. Biti matematičar je i privilegija, jer možete  doprineti svetu na mnogo načina: radeći istraživanje, pišući udžbenike i knjige, podučavajući druge, rešavajući problema iz industrije i drugih disciplina, kroz rad u finansijskim institucijama, … Zaista, malo profesija može da se pohvali ovakvom širinom i konstantnom aktuelnošću i zato je dobro matematičko obrazovanje oduvek temelj  svakog kvalitetnog obrazovanja i napretka čovečanstva.

NI: Koji su vaši planovi za budućnost?

Đorđe Baralić: Na ličnom planu je zasnivanje sopstvene porodice i organizacija da u budućnosti imam malo više slobodnog vremena. U to spada i rešavanje svih egzistencijalnih pitanja kao što je stambeno, koje je na ovim prostorima veliki izazov za sve, a posebno naučne radnike. Na profesionalnom planu bih rekao da je to nastavak i unapređenje onoga što sam i do sada radio u matematici. To znači da svoju budućnost i dalje vidim na Matematičkom institute SANU sa veoma bliskom saradnjom sa drugim institucijama u inostranstvu, posebno sa onima iz susednih zemalja.

NI: Da li se u slobodno vrijeme bavite nekom drugom disciplinom, zanimljivim hobijem?

Đorđe Baralić: Nažalost, u poslednjih nekoliko godina, poslovi vezani za matematiku i Institut mi oduzimaju dosta vremena, pa slobodno vreme koje imam pokuavam da što više provodim sa porodicom i prijateljima. U tome najviše uživam. Kada uspem da ugrabim malo više slobodnog vremena, uvek je čitanje i filmska umetnost prvi izbor za  utrošak vremena. Jedan od talenata koji sam zapustio malo zbog matematike je sklonost ka pisanju, pa povremeno sada napišem kraće  priče i opišem  zanimljiva mesta i ljude  koje posećujem, u čemu me dosta ohrabruju prijatelji sa društvenih mreža. Kako sve to ide nekako pod ruku sa poslom koji radim, trudim se da kroz sve to budem i ambasador nauke, ali i Srbije, zemlje iz koje dolazim.

NI: Vaš savjet budućim naučnicima i istraživačima?

Đorđe Baralić: Radite i opredelite se za ono što stvarno volite, tako ćete imati osećanje unutrašnje satisfakcije. Nemoj te da vas pokolebaju prepreke koje često deluju nesavladivo, jer kada radite nešto zbog toga što želite, svi problemi se lakše savladavaju. Nauka je prostor jednog nadasve ogromnog prostranstva i intelektualne slobode koje vam pružaju mogućnost da se na različite načine ostvarite i iskažete. Moj savet je da ako vas nauka privlači, hrabro krenete u ovom pravcu.